izlog jeftinih dama

 

 

Uskom putanjom sam se kretala kroz gustu sumu. Mrak koji se mesao sa gustom maglom,obmotavao se oko golih krosnji drveca. Zvuci koji su parali usi i stvarali jezu ,plasili su me.  Niz kicmu mi se spustao strah ,mogla sam da osetim krv kako mi preliva misice. Grlo mi se stezalo ,teseci sebe, da su to samo nocne ptice i zivotinje koje svojim kretanjem stvaraju zvuke.  Nisam prestajala da se okrecem iza sebe ,oko svoje ose ,proveravajuci da li sam sama u toj crnoj sumi. Nije bilo nikoga ,sem velikog ,srebrnog meseca koji mi je obasjavao put,prateci me u stopu. Panican strah me je drzao i nikako nije hteo da popusti,ma koliko ja umirivala sebe . Moj unutrasnji mir bio je prodrman. Nikakvu kontrolu nad telom nisam imala,prestalo je da me slusa. Noge su mi se same dale u beg,trcanje koje je bilo otezano zbog snega. Rukama sam branila lice od grana ali mi se haljina kacila za siblje i siprazje,cepala se ...Nisam marila za to,samo sam nastavljala da pomahnitalo trcim dalje . Dahtala sam i borila se za vazduh ali se zaustavljala nisam . Noge su mi propadale kroz sneg ,padala sam i dizala se ponovo. Put mi je bio bez cilja . Nisam znala kad ce se pred amnom ukazati spas ,niti da li ce se pojaviti. Hladnocu nisam osecala i ako je moja haljina , sada vec ,bila  odrpana ,mokra i blatnjava ..negde sam izgubila ogrtac. Svaki put kada bih pala imala sam zelju tu i da ostanem . Zelela sam da ostanem tu u snegu ,nepomicna i mrtva .

Znala sam da zapravo nisam u nevolji ,ali mi predosecaj nije dozvoljavao da stanem . Vise nisam znala gde se nalazim,put sam davno izgubila. Sansa da naidjem na krcmu ili neciju kucu bila je minimalna. Izlaz iz sume kao da nije postojao. Sumovi iza mene postajali su bucniji . Ne obracajuci paznju ,misleci da je to moja haljina,kretala sam se dalje. Dok nisam cula dahtanje iza svojih ledja,tik iza mene ,shvatila sam da vise nisam sama. Da me predosecaj nije izdao. U mojoj trci ucestvovao je jos  neko. Ne zastajuci okrenula sam se iza sebe. Vukovi! Copor vukova ,gladnih. Trka za prezivljavanjem je pocela ,samo sto nisam znala kada. Ja sam trcala za svoj zivot oni za svojim. Mozak mi se paralizovao od straha. Mesto za skrivanje od mojih progonitelja nije bilo. Spas nije bio moguc ili se samo tako cinilo... Dok sam trcala pred ocima mi je jos uvek bila njihova slika. Niz velike,oste zube slivale su im se bale . Oci su im sijale a usi visoko zabacene iznad glave. Lovili su!! Negde duboko u sebi sam jos uvek skupljala snagu za zivot i,ako sam znala da mi nema spasa. Copor razjaren I gladan ,zeljan hrane ,krvi i mesa trcao je zamnom ,sneg im je najmanje smetao da me skoro sustignu. Molila sam se u sebi Bogu za pomoc.Nije me cuo ,nije uslusio moje molbe. Na trenutak sam zastala ,gazeci odrpani kraj haljine,ostala sam bez snege,moj spas je kasnio. 

Osetila sam teret na svojim ledjima koji me je ,svojom tezinom ,oborio na zemlju.  Ubica je skocio na mene zarivajuci svoje kandze u moje telo. Ostale zveri mu se pridruzise,zarivajuci svoje  zube u mene. Cimali su me uz rezanje i gnjavile ,dok su cepali prvo odecu . Gurali su duboko svoje ocnjake dok sam se ja cimala i branila rukama. Moje vristanje se rastezalo kroz sumu mesajuci se sa vucjim zavijanjem. Osetih zube u svoj vrat i utihnuh . Zadnji put sam pogledala u nebo i videla lepotu mesecine. 

Najdenom,ugledala sam samu sebe odozgo sa visine. Moje telo lezalo je bespomocno i bezivotno u snegu crvenom od moje krvi. Vucje sape i njuske dalje rovare po mom telu. Svesna da sam mrtva i da sam sada samo dusa koja posmatra kraj svog telesnog postojanja. Vukovi ,ubice moje,gutaju moje meso skoro ne sazvakano.  Odvajajuci ga od kostiju . Zivela sam zivot da bih postala hrana. Nisam vise uplasena,napustio me je strah i vratio se moj mir. 

   Znam da cu se ponovo roditi. Odlazim... Ne zeleci da gledam kako mi jedna bela vucica kida glavu ,razdvaja od tela . Odlazim nekud zadovoljna. Mislim ,da tamo gde odlazim,ceka me neko koga volim. Neko novo radjanje.